Anonimni 2012 recap.

Mi Anonimni i 2012.

Eto posto se ja ne oglasavam nigde, rekoh da bacim koje slovo ovde.

Ovo je definitivno bila godina anonimnih, naravno vecina vas za ideju / pokret zna tek godinu dana, medjutim pokret postoji vec dugi niz godina.

Ispod nasih nogu su ostale najvece svetske korporacije i rezimi, od bliskog istoka, Izraela, Sirije, Tunisa, Egipta , Bahreina, itd do Amerike, Schientology, Westboro Baptist church, fbi, Cia do mocnih
svetskih korporacija, Visa, Mastercard, Godaddy-a, itd, toliko ih ima da ne mogu ni da ih nabrojim. Do nekih akcija za koje znate kod nas u Srbiji, bilo nas je svuda. Ovo je bila dobra godina za anonimne, aktivizam, borbu za ljudska prava i protiv cenzure. Platili smo i cenu za to, dosta aktivista je uhapöeno i osudjeno na ogromne zatvorske kazne, ne sebicno su se zrtvovali za pokret, i ljudska prava. vise informacija o njima mozete naci na http://freeanons.org , mi nikada necemo zaboraviti ono sto su oni uradili, takodje isto vazi i za nase ljude koji su bili hapseni, privodjeni i maltretirani. Upravo zahvaljujuci takvim ljudima Anonymous je to sto jeste. Jer su pojedini ljudi spremni da zrtvuju sve za ono u sta veruju.

Mi u Srbiji smo pravili sajtove, vodili radio stanice, forume, socijalne mreze, skupljali vesti obavestavali ljude, organizovali proteste, pravili akcije, bavili se hacktivizmom. I polako pokret postaje sve veci i jaci. Nekoliko puta sam prosetao gradom i video ljude sa anonimus maskom, nekad sam pozeleo da im pridjem i kazem svoj nadimak, ali sam se nekako uzdrûao. Hrabri me cinjenica da povremeno cujem za akciju ljudi za koje ni ne znam ko su, nicu forumi, sajtovi, profili na socijalnim mrezama kao pecurke. Ideja cyber protesta i otpora je posejana, sada samo treba da se neguje i gleda kako raste.

Sta 2013 donosi, pa donosi veliku muku u ekonomiji, to nije nista novo, samo mi ostaje da se nadam da ce nas narod poceti da se ponasa normalno kao i svi ostali narodi, i da izlazi na ulice i da kaze kada im nesto ne odgovara. Ceo svet protestuje, Grcka, Spanija, Irska, Engleska, Francuska, Nemacka, jedino mi cutimo kada nam recimo dignu cene 20 %, dok mnogo bogatiji recimo Englezi izadju na ulice kad im neko digne starosnu granicu za odlazak u penziju za dve godine, ne nama ne smetaju cene 20 % vece, mi cutimo. "Ja ne mogu, ja radim". "Cuvam decu", "Imam obaveze", pa super to samo ti radio, niko drugi u civilizovanom svetu ne radi i nema obaveze a svi izlaze na ulice kada ih drzava maltretira i pljacka, ti cuti i placaj, radices 20% viöe, a to dete koje cuvaö ce platiti tih 20% .

Legalizuj!

Svako od nas zna kakav je osecaj kad si žedan. Potom popiješ malo vode i onda je problem rešen.

Svako zna i kako je kad si gladan. Najedeš se, i kraj mukama. Sad,  ono što ne zna baš svako od nas, i dao onaj Dobri gore iznad nas  (pomeram se s mesta) da nikada ne sazna, je kakav je zivot kada ga  provodiš vukuci sa sobom, makar i najmanju, hroničnu, vrstu neke  bolesti.

Nosiš je u sebi, osuđen na to, sa primesama nade u to da  će jednog dana to možda nestati, kao rukom odnešeno. A tu istu nadu u tebe ulivaju doktori, lekari, magistri, sve silni štrusovi mozgova sa  njihovim "gama-zracima" i "radioaktivnim metodama lečenja" koji svoje  metodologije osnivaju jedino, i podvlačim, jedino na prepiskama  njihovih prethodnika, koji su, gotovo sve što znaju, saznali od  njihovih prethodnika, i tako vrćajuci se unazad, dok ne dođemo do  prvog čoveka koji je iskoristio neku travku da zaleči prostu krastu  nastalu prilikom pada, ili slčno.

Ne postoji nijedan farmaceutski  lek, tableta, tečnost ili mast, koja u svom receptu ne sadrži neželjena  dejstva. Zašto bi bilo koji čovek zdravog razuma na sebi lečio  jedno, sa saznanjem da će to i uraditi, ali će zaraditi nešto drugo, pa će mu biti potrebno nešto treće, neki četvrti lek?

A opet, širom sveta, svakog dana, svakog minuta, svake sekunde, jedan "lek" je negde ušao u krvotok.

Radimo  to zato što slepo pratimo vodje. Poslušni smo, slušamo instrukcije.  Jedi. Radi. Zaradi. Osnuj porodicu. Doživi starost. Koristi lekove za  sprečavanje smrti. Na kraju od toga umri. I prilikom svega toga, govori  sebi rečenicu "ja sam slobodan" kao da je stvarno i misliš.

Da se vratim na temu. Ovde se govori o jednom od najgorih vidova bolesti koji može da pogodi "zdravog" čoveka. Kancer. Ni  kriv ni dužan dobiješ rak. Ok, možda si kriv, ali svakako nisi dužan. I  sada ti naravno očekuješ, da u savremenoj medicini, postoje načini  da se takva boljka otkloni. Ali, većina dobija negativan odgovor.

GRANDfather...

Moralno posrnuće i kulturni genocid ne jenjavaju od početka devedesetih na našem prostoru. Jedna od novijih skarada je Grand verzija “deca pevaju hitove”. U kulturi gde je poveći postotak stanovništva funkcionalno nepismen, a država ne radi ništa da tu tužnu činjenicu promeni, ne iznenađuje ovaj potez Granda na ovacije kod jednog dela populacije. Mnogi će reći:

-          Pa, šta se žališ? Grand ne bi postojao da nema ljudi koji ga gledaju. Svako ima pravo na svoj ukus.

Taj neko bi donekle bio u pravu. Ali samo donekle. Jer, šta je sa dečjim pravima!? To što su mama, tata, deda ili baba naučili mlađe maloletno dete da je uber cool da vrcka pred milionskim auditorijumom, ne znači da je pohvale vredno. Šta više, maloletni pojedinci su izmanipulisani (a da toga nisu ni svesni, jer prirodno, deca su) od strane ljudi kojima najviše veruju. Ti ljudi, njihovi najbliži, su izmanipulisani od strane Granda, a državu zabole za, otvoreno rečeno, pedofiliju, koja se na TV Pink emituje u udarnim terminima. Uopšte nije isključeno da gledajući ovu decu kako vrckaju i pevaju skaradne stihove ne balavi kraj malog ekrana i neki pedofiličar.

Da li je to ono što želiš svom detetu?

Da li je Srbija loše tlo za dobre stvari?

Dobro podnosim vrućinu, ali beogradska žega me, ovih dana, uspešno razuverava u moju izdržljivost. Pri temperaturama kakve su beogradske, ovog leta, teško mi je da se krećem ulicama Beograda u po bela dana. U takvim okolnostima radim ono što i većina: čamim u kući, uništavam vid buljeći po čitav dan u monitor kompjutera, pročešljavam globalnu elektronsku mrežu i... ono najmučnije - postavljam sebi milion pitanja. Ovih dana, okupira me jedna iscrpljujuća, ali nezaobilazna misao: 
Da li je moguće da se u Srbiji najteže primaju one najbolje stvari?

Ne bih da se vraćam unatrag kroz istoriju, pa čak ne bih analizirao ni poslednjih pet godina dešavanja u zemlji. Dovoljno mi je što ovde živim svoj današnji dan, što su mi u glavi događaji i prilike iz poslednje godine mog života.

Za pokret Anonymousa, na svetskom nivou, saznao sam kada su mediji širom sveta počeli da izveštavaju o akcijama i operacijama koje su ovi ljudi počeli izvoditi širom naše Majke Zemlje. Naravno da nisam mogao mirno sedeti i samo se pitati ko su ti ljudi iza šarmantne maske Gaj Foksa i šta je to tako značajno što oni rade, ako o njima ovoliko govore u medijima diljem sveta. I saznam: ljudi svih profila i društvenih slojeva, kojima je dosadila hegemonija vlasti u njihovim državama, koji su odlučili da svoje živote preuzmu u svoje ruke i da pokušaju da privole vlast da radi ono što bi morala... pa onda kažu, dalje: ljudi koji se bore za jednakost svih, koji ne priznaju razlike u polu, nacionalnoj pripadnosti, socijalnom sloju, rasnoj pripadnosti, verskoj ili bilo kojoj drugoj koja bi ljude mogla podeliti na manje i više privilegovane. A onda, saznajem dalje da ne postoji vođa, da je pokret spontan, da se ljudi organizuju sami.
Amin.

Pomoć za porodicu Nikolić

Kuća u kojoj žive Nikolići

Poštovani građani Srbije, posle pisanja dnevnog lista Kurir o slučaju porodice Nikolić, odlučili smo da vas pozovemo da se priključite akciji koja podrazumeva prikupljanje materijalnih sredstava kao pomoć samohranoj majci Milkici i njenim sinovima Nikoli(7) i Stefanu(15). 

Za one koji nisu čuli, oni dolaze iz sela Popova kod Blaca, a preživljavaju tako što nadniče preko leta za dnevnice kao što su stara garderoba, obrok ili 100 dinara.

Pošto nisu naišli na razumevanje ljudi sa vlasti,  odlučili smo da probamo zaustaviti dalje muke ove porodice i da im pomognemo kako možemo i koliko možemo, mi, ostali građani Srbije, gde god živeli. Političari imaju druge obaveze, njih ne zanimaju građani i njihovi problemi.

Nikola i Stefan sa svojih 7 i 15 godina su  daleko od stanja da mogu da rade teške fizičke poslove koje obavljaju trenutno da bi preživeli sa svojom majkom. Zato, pozivamo sve koji imaju neke firme i preduzeća da im pomognu, jer su im neophodne sve stvari. Nemaju ni toalet, ni električne aparate. Takođe, pozivamo javne ličnosti da daju svoj doprinos jer to sigurno mogu. Pozivamo i sve građane da jedan dan zaborave na neki luksuz i uplate onoliko koliko mogu, a da to ne ošteti njihov budžet značajno. 

Hajde zajedno da pomognemo ovoj porodici i pokažemo svoju humanost! Hajde da vratimo osmeh na lice Nikole i Stefana! Mi nećemo prikupljati novac javno jer to stvara povod za razne priče, zato vas pozivamo da od ponedeljka, kada bude otvoren žiro račun za ovu porodicu date svoj doprinos uplatom u najbližoj banci, nama to možda neće puno značiti, a ovoj porodici će značiti sve kad se udružimo, pomognemo im i damo do znanja da nisu sami. Čim bude otvoren žiro račun, mi ćemo vas obavestiti i ponovo pozvati da pomognete ovoj porodici. Nalazimo se pred velikim testom. Hoćemo li zajedno pomoći ovoj porodici ili ćemo okrenuti leđa tuđoj nesreći?