Dobro podnosim vrućinu, ali beogradska žega me, ovih dana, uspešno razuverava u moju izdržljivost. Pri temperaturama kakve su beogradske, ovog leta, teško mi je da se krećem ulicama Beograda u po bela dana. U takvim okolnostima radim ono što i većina: čamim u kući, uništavam vid buljeći po čitav dan u monitor kompjutera, pročešljavam globalnu elektronsku mrežu i... ono najmučnije - postavljam sebi milion pitanja. Ovih dana, okupira me jedna iscrpljujuća, ali nezaobilazna misao:
Da li je moguće da se u Srbiji najteže primaju one najbolje stvari?
Da li je moguće da se u Srbiji najteže primaju one najbolje stvari?
Ne bih da se vraćam unatrag kroz istoriju, pa čak ne bih analizirao ni poslednjih pet godina dešavanja u zemlji. Dovoljno mi je što ovde živim svoj današnji dan, što su mi u glavi događaji i prilike iz poslednje godine mog života.
Za pokret Anonymousa, na svetskom nivou, saznao sam kada su mediji širom sveta počeli da izveštavaju o akcijama i operacijama koje su ovi ljudi počeli izvoditi širom naše Majke Zemlje. Naravno da nisam mogao mirno sedeti i samo se pitati ko su ti ljudi iza šarmantne maske Gaj Foksa i šta je to tako značajno što oni rade, ako o njima ovoliko govore u medijima diljem sveta. I saznam: ljudi svih profila i društvenih slojeva, kojima je dosadila hegemonija vlasti u njihovim državama, koji su odlučili da svoje živote preuzmu u svoje ruke i da pokušaju da privole vlast da radi ono što bi morala... pa onda kažu, dalje: ljudi koji se bore za jednakost svih, koji ne priznaju razlike u polu, nacionalnoj pripadnosti, socijalnom sloju, rasnoj pripadnosti, verskoj ili bilo kojoj drugoj koja bi ljude mogla podeliti na manje i više privilegovane. A onda, saznajem dalje da ne postoji vođa, da je pokret spontan, da se ljudi organizuju sami.
Amin.
Amin.
