Svako od nas zna kakav je osecaj kad si žedan. Potom popiješ malo vode i onda je problem rešen.
Svako zna i kako je kad si gladan. Najedeš se, i kraj mukama. Sad, ono što ne zna baš svako od nas, i dao onaj Dobri gore iznad nas (pomeram se s mesta) da nikada ne sazna, je kakav je zivot kada ga provodiš vukuci sa sobom, makar i najmanju, hroničnu, vrstu neke bolesti.
Nosiš je u sebi, osuđen na to, sa primesama nade u to da će jednog dana to možda nestati, kao rukom odnešeno. A tu istu nadu u tebe ulivaju doktori, lekari, magistri, sve silni štrusovi mozgova sa njihovim "gama-zracima" i "radioaktivnim metodama lečenja" koji svoje metodologije osnivaju jedino, i podvlačim, jedino na prepiskama njihovih prethodnika, koji su, gotovo sve što znaju, saznali od njihovih prethodnika, i tako vrćajuci se unazad, dok ne dođemo do prvog čoveka koji je iskoristio neku travku da zaleči prostu krastu nastalu prilikom pada, ili slčno.
Ne postoji nijedan farmaceutski lek, tableta, tečnost ili mast, koja u svom receptu ne sadrži neželjena dejstva. Zašto bi bilo koji čovek zdravog razuma na sebi lečio jedno, sa saznanjem da će to i uraditi, ali će zaraditi nešto drugo, pa će mu biti potrebno nešto treće, neki četvrti lek?
A opet, širom sveta, svakog dana, svakog minuta, svake sekunde, jedan "lek" je negde ušao u krvotok.
Radimo to zato što slepo pratimo vodje. Poslušni smo, slušamo instrukcije. Jedi. Radi. Zaradi. Osnuj porodicu. Doživi starost. Koristi lekove za sprečavanje smrti. Na kraju od toga umri. I prilikom svega toga, govori sebi rečenicu "ja sam slobodan" kao da je stvarno i misliš.
Da se vratim na temu. Ovde se govori o jednom od najgorih vidova bolesti koji može da pogodi "zdravog" čoveka. Kancer. Ni kriv ni dužan dobiješ rak. Ok, možda si kriv, ali svakako nisi dužan. I sada ti naravno očekuješ, da u savremenoj medicini, postoje načini da se takva boljka otkloni. Ali, većina dobija negativan odgovor.
