Da li je Srbija loše tlo za dobre stvari?

Dobro podnosim vrućinu, ali beogradska žega me, ovih dana, uspešno razuverava u moju izdržljivost. Pri temperaturama kakve su beogradske, ovog leta, teško mi je da se krećem ulicama Beograda u po bela dana. U takvim okolnostima radim ono što i većina: čamim u kući, uništavam vid buljeći po čitav dan u monitor kompjutera, pročešljavam globalnu elektronsku mrežu i... ono najmučnije - postavljam sebi milion pitanja. Ovih dana, okupira me jedna iscrpljujuća, ali nezaobilazna misao: 
Da li je moguće da se u Srbiji najteže primaju one najbolje stvari?

Ne bih da se vraćam unatrag kroz istoriju, pa čak ne bih analizirao ni poslednjih pet godina dešavanja u zemlji. Dovoljno mi je što ovde živim svoj današnji dan, što su mi u glavi događaji i prilike iz poslednje godine mog života.

Za pokret Anonymousa, na svetskom nivou, saznao sam kada su mediji širom sveta počeli da izveštavaju o akcijama i operacijama koje su ovi ljudi počeli izvoditi širom naše Majke Zemlje. Naravno da nisam mogao mirno sedeti i samo se pitati ko su ti ljudi iza šarmantne maske Gaj Foksa i šta je to tako značajno što oni rade, ako o njima ovoliko govore u medijima diljem sveta. I saznam: ljudi svih profila i društvenih slojeva, kojima je dosadila hegemonija vlasti u njihovim državama, koji su odlučili da svoje živote preuzmu u svoje ruke i da pokušaju da privole vlast da radi ono što bi morala... pa onda kažu, dalje: ljudi koji se bore za jednakost svih, koji ne priznaju razlike u polu, nacionalnoj pripadnosti, socijalnom sloju, rasnoj pripadnosti, verskoj ili bilo kojoj drugoj koja bi ljude mogla podeliti na manje i više privilegovane. A onda, saznajem dalje da ne postoji vođa, da je pokret spontan, da se ljudi organizuju sami.
Amin.

Romantični heroji takve vrste veoma su potrebni mojoj uplakanoj zemlji, pomislih. A onda saznah i to da ih ima i kod nas, te mi je prva pomisao bila: "O.K. čitavog života sam bio aktivista, volontirao... pa zašto ne bih to i dalje radio, ova stvar obećava više nego i jedna pre!"
I tako, eto postadoh Anoniman. Ali, ne lezi vraže, ne bi Srbija bila Srbija kada bi se u njoj išta moglo neometano, da ne kažem lako, odvijati za dobrobit svih. Da te vlast ignoriše, to mi je normalno i očekivano jer u Srbiji je teško biti naviknut na nešto drugačije. Vlasti smetaš, tražiš od nje da bude poštena, da zaustavi korupciju pa se time odrekne neoporezovanih prihoda, da se napregne i smisli rešenja za ekonomski čabar na čijem dnu se kiselimo, da razreši pitanje potlačenih, izrabljivanih, zdravstveno i socijalno neosiguranih, da zaustavi projekte koji donose finanskijsku korist pojedincima iz vlasti a uništavaju zdravu prirodnu sredinu, vode, šume, zemljište... Sve mi je to jasno i ne očekujem da bi vlast bila ta koja bi, raširenih ruku, na grudi privila pokret Anonimnih i preko noći pristala da im čini po volji. Ma, u redu, pomislio sam, NAROD je tu. Narod je izmučen, gnevan, siromašan. Kad shvati da se pojavila socijalna alternativa koja je na njegovoj strani, oberučke će je prihvatiti i podržati. Zatim, ma koliko da nas jede bela kuga, ipak imamo mnoštvo mladih, svesnih i pametnih ljudi, koji će prvi shvatiti bitnost naše ideje i dati našem pokretu potrebnu snagu da još poraste i ojača. Oni će edukovati svoje roditelje, pa će ovi tek onda shvatiti ko smo, a onda će nas i oni podržati.
I tako, eto, upoznah se i sa strukturom koja čini pokret u mojoj zemlji. 
Da, mi postojimo, mada se veliki deo stanovništva (često i mladi ljudi - plači voljena zemljo) još uvek koprca i otima ovome, tvrdeći iz meni nerazumljivih razloga, kako je sve to izmišljotina, nepostojeći pokret i tome slično, kako je sve to čisto "loženje" naivnih na svetsku laž o nekakvom spasonosnom pokretu, spontano nastalom iz nezadovoljstva. Eto, još nije ni uhvatio zalet, a pokret Anonymous Srbija  već negiraju, odbacuju i okreću glavu od mogućnosti da i kod nas ima ljudi spremnih da se uhvate u koštac sa neprikladnim sistemskim ponašanjem.

Dobro, ko ne veruje poverovaće. Ali, da se na ovome stvari ne bi zaustavile, moralo se još štošta provući kroz žižu dešavanja u pokretu, unutar Srbije. 
Trebalo bi biti na radost to što su mnogi ipak poverovali i potrudili se da se povežu sa ostalima koji pokret čine. Lepo, nastaje jedno čvrsto jezgro, a iz njega će se ideja širiti dalje, pomislih zadovoljno u jednom trenutku. Prerano.
Sada, treba odoleti naletima i napadima sa strane i od strane upravo onih u čiju korist pokret i postoji. Kako je samo teško objasniti mladom čoveku, koga su vlast, porodica, mediji, nastavnici, ama svi, skoro svi trovali od rođenja pogrešnim idejama i koncepcijama, da Anonymous ne prihvata podele. Kako je samo mučno boriti se i ubeđivati sa nekim da niko od nas nije najvažniji, već je važnija od svega zajednička ideja o opštem dobru za sve. Koliko je muke i napora potrebno uložiti, pa uveriti nekoga da nije dovoljno grditi zapad, Ameriku i ostale zapadne sisteme, već treba obratiti pažnju i na to da je Rusija takođe jedan veoma snažan sistem, koji jednako koliko i Amerika muti vodu svetske politike i ekonomije i jednako učestvuje u kreiranju kriza, boreći se za prevlast sa istom tom Amerikom i uvlačeći nas, malene, jednako u svoju mrežu, koliko to čini i zapad. Neopisiv je napor razuveriti ljude u uvrežene stavove o tome da je demokratska vlast izneverila Srbiju i da je sve drugo posle nje bolje. Skoro da je nemoguće naterati ljude u ovoj zemlji da razmišljaju konstruktivno, kritično i analitično, da se uključe aktivno u politički i socijalni život u sopstvenoj zajednici i uvide da nema boljih i gorih, da su svi samo političari, koji se uzajamno nadmeću preko leđa naroda, ne bi li prigrabili za sebe veći i bolji deo kolača, kog narod mesi od sopstvenog znoja i krvi. Da svi oni imaju udela u onom lošem što nam se svima, iz dana u dan događa, da svi skupa učestvuju u kršenju ustava kog su oni sami izglasali, da se svi oglušuju o zakon i okreću glavu od patnje do koje su doveli sopstveni narod, sopstvene ljude. 

Najlakše je zaboraviti. Zaboraviti devedesete, zaboraviti najveću krizu koja nam se ikada desila, zaboraviti sve ono što su nam političari doneli, doduše iz drugih partija jer onda nisu pripadali ovim sadašnjim. Najlakše je odreći se razmišljanja o tome da valja prihvatiti činjenicu da nam ONI nikada neće pomoći da nam bude bolje, ako ih MI ne nateramo. Jer razmišljanje o ovome nas uslovljava na lično zalaganje, na aktivnost, na učestvovanje. Samo, mi koji živimo u Srbiji imamo jedan talenat koji je u nas veći i moćniji nego igde: lenjost duha. Mi volimo da se podičimo kad neko drugi osvaja medalje za koje mi nismo zaslužni, mi volimo da se pohvalimo kako smo inteligentni i sposobni za velike stvari koje ne radimo, volimo da se ponosimo što smo istok zapadu a zapad istoku. Ali jedino nismo spremni da se upregnemo u taj teški jaram aktivnosti, koji je jedino rešenje za svaku zemlju. Samo ne želimo da opteretimo svoj um razmišljanjem i analizom realnosti, jer se bojimo da će zaključci, do kojih dođemo, poljuljati naše udobne, ali umišljene, pozicije nebeskog naroda, najboljeg od najboljih, prvog među prvima.

I dok se u zemljama, u kojima žive ljudi naučeni da se za sebe bore, dešavaju stvari o kojima mi samo čitamo (ako čitamo), dok Anonimni širom planete preduzimaju akcije od konkretnog značaja za njihove narode, podržani od tog istog naroda, dotle se Anonimni Srbije bore da u njihovo postojanje uopšte iko i poveruje, a da oni koji veruju shvate da se ne može boriti sa idejom "mi smo božji narod i sa nama se ne sme ovako postupati, jer smo stariji od samog svemira, jer imamo Guču, jer pravimo dobru rakiju šljivovicu, jer niko nema što Srbin imade". 
Moramo shvatiti da ne imademo ništa osim praznih džepova, decu sa razlepljenim patikama, ispražnjene bankovne račune, velike državne namete, najveće evropske cene namirnica, neizvesnu starost, loše obrazovanje, katastrofalno zdravstvo i povrh svega bezobzirne političare koji nam i dalje samo prete a koji su za sve ovo odgovorni jer su ovakve okolnosti upravo oni prouzrokovali. A mi ništa protiv svega ovoga ne preduzimamo, jer još nismo dovedeni do umiranja od gladi, što je izgleda jedino pogonsko gorivo koje nas, makar na kratke staze, može pokrenuti da stvari uzmemo u svoje ruke.

I na kraju, nakon svih gornjih pretpostavki i zaključaka, ostaje mi da se do večeri nosim sa sopstvenim pitanjem dana:

Da li je Srbija, zaista, toliko loše tlo da bi se na njemu moglo primiti seme pametnog razmišljanja? Je li moguće da nikada nećemo pristati na to da budemo gospodari sopstvenih života?

Kad padne mrak, pokušaću i ja da pobegnem od sebe i zaboravim svoju današnju agoniju, pobeći ću iz stana negde gde me ništa neće podsećati na današnji dan. Ali ne zadugo, samo do sutra, jer je virus čijoj sam infekciji podlegao suviše ozbiljan i uporan da bih ga se mogao sa lakoćom osloboditi. On se budi svakog dana iznova, sa prvom jutarnjom kafom.